izgubljeno u secanju

Danas sam imao užasan dan te mi pade na pamet da počnem da pišem blog kako bih mogao da skrenem svoje misli u drugom pravcu. Više puta ranije mi je slično padalo na pamet ali to nisam činio. 

Ne verujem da će ovaj blog da ima neke stalne posetioce sobzirom da nisam nešto kreativan.

Pišem iz sopstvenog zadovoljstva.

U nekim svojim najgorim trenutcima krize sam prelazio pomoću Windows Movie Makera.

Pravio sam neke klipove i objavljivao ih na YouTube.

Ono što sam još tada primetio je da neke stvari oko kojih sam se baš potrudio i nisu imale neku posećenost u poređenju sa drugim stvarima koje sam sklepaona brzinu a koje su eto - bile gledanije.

Znači - nema pravila. 

Kao ni život.

Koliko god oko nečega da se trudimo nikad nemamo garanciju da ćemo u tome i da uspemo.

Mrzim komercijalu.

Najlepša je stvar raditi nešto iz ljubavi. Nije da sad pokušavam da se opravdam što nikad ni u čemu nisam uspeo, za mene je najveći uspeh misao da radim nešto što volim i želim.

Tada mi je (ne)uspeh totalno nebitan.

Čak i ovaj blog niko da ne pročita ja sam srećan jer sam te neke svoje tripove prevedne u tekst sačuvao negde.

Jedan moj drugar koji je jos u školi počeo da piše pesme jednom prilikom mi se požalio. Rekao mi je kako planira da batali pisanje jer nema neku korist od toga.

Nije postao poznat kako je mislio da će biti niti je uspeo nijednu pesmu da proda.

Razočarale su me te njegove reči. 

Ako radiš nešto samo zato što moraš nemaš prava žaliti se na neuspeh.